Prošle godine je u zavičajnoj biblioteci „Terra sancti Martini" u nakladi Gradske knjižnice Dugo Selo izašla knjiga „Školstvo u dugoselskom kraju". U njoj se između ostalog govori i o povijesti škole u Brckovljanima. Međutim, kao što to često jest, mnogi podaci u istraživanjima arhiva, dokumenata i starih novina pojave se naknadno. Tako je i sa ovim člankom o osnivanju i prvim ispitima u školi u Brckovljanima. Objavljen je 21. kolovoza 1847. u Novinama dalmatinsko-hervatsko-slavonskim br. 67. Donosimo ga u cijelosti ostavljajući sve pravopisne osobitosti toga vremena netaknutim.

Iz Berckovljanah kod Božjakovine 19. kolov.

Svakomu je poznato, s kolikomi se zaprekami pučko izobraženje u našoj domovini boriti mora: sad mu zloba i hudost višjih put preči, sad ga neznanstvo i nevolja nižjih ustavlja; zato su već mnogi izjavili, da pored sadašnjih okolnostih o podučavanju puka nemože biti govora. Al da krepki duh i postojana volja sve ove zapreke s puta može ukloniti, o tom smo se jučer na izpitu ovdašnje mladeži na radostni način uverili. S toga dopustit će obćinstvo, da o predmetu ovom, zaisto velevažnom i za svakoga rodoljuba ugodnom, nekoliko rečih progovorimo.

Lani meseca studenoga došao je i u Berckovljane odbor, da o zavedenju škole veća. Na papiru bila je škola zbilja osnovana; al nije bilo školske ograde, ni učitelja, a što je glavno, u puku nije bilo nagnutja prama školskom obučavanju. "Toliko vekovah - govorahu starci - nije bilo kod nas škole. Čemu da si baš mi nove troškove pripravljamo?". Ovde je dakle od potrebe bilo, osvedočiti puk o koristi učionice tako, da nebi ništa više prigovoriti mogao. A ovo se nemože praznimi rečmi, nego samo očevidnim učinkom postignuti. Težke ove zadaće poprimio se je ondašnji kapelan, g. Nikola Havliček, obrekavši puka, da će ove godine sam bez ikakve nagrade, decu obučavati, da bi roditelje belodanim uspehom za školnu stvar predobio; a gostoljubivi njegov župnik g. Ivan Škerpec, pretvorio je svoju najlepšu sobu u školu, i odstupio ju posve za tu sverhu, radi šta mu zaisto nitko neće uzkratiti iskrene pohvale.

G. kapelan što reče, neporeče. Taki sledećega meseca započe svoje obučavanje, skupivši do jedno dvadeset učenikah i obskerbivši ih potrebitimi knjigami i školskom spravom. Tko promisli, da u Berckovljanih od njihova postanka nije bilo nikakve škole, dosetit će se i sam, u kakvom seje kukavnom stanju duh dece nalazio; ovde je dakle trebalo sve od temelja početi. Kako je to težko, svaki zna, koije ikada školu polazio; i buduć da Berckovljani u kotaru zagrebačke varmedje leže, nije falilo ni drugih političkih zaprekah, dapače ni pretnjah.

- Sve je ovo g. Havliček krepkom rukom uklonio i dan 18. kolov. Za izpitivanje svojih učenikah opredelio. Osim dotičnoga g. vice-arcidjakona i drugih uglednih gostiuh došao je na izpit i jedan od vlastelinah ove župe, naime visokorodni gospodin grof Ivan Nepomuk Drašković Trakoštjanski, iskreni priatelj svojih podložnikah i ostao je onde od početka do sverhe. Po navadnom systemu bilo bi dosta, da su se za ovo 9 mesecih prosti ovi učenici naučili poznavati pismena, ili baš i sricati (šlabekovati) i slovkovati. Zato nećemo stvar preterati, ako reknemo, da je g. Havliček svako očekivanje visoko nadkrilio, što će kratko izvestje o samom izpitu potverditi.

Najprie su sva deca skladnim pevanjem goste dočekala, a potom ih je jedan učenik lepim u književnom jeziku sastavljenim govorom pozdravio. Zatim je sledilo izpitivanje iz kerstjanskoga nauka; deca su vukla tako zvane thesise sa više pitanjah; na koja su sva poredom za čudo točno i vesto odgovarala. Posle toga bili su odrasli djaci izpitivani iz obćih pravilah čudorednosti i svilarstva. Iza toga čitali su svi iz knjige »Srećka pijanca" i nekojim je to tako rekuć iz ustiuh teklo, da mnogi učitelj nebi ni verovali hotio, da su sasvim zapuštena deca za ovo kratko vreme tako dobro čitati naučila. Sad su se deca izkazivala napredkom u računstvu, rešivši na tabuli zadaće iz tako zvane 4 verste, i onda su se pregledali ogledi u lepom pisanju, što su sve nazočna gospoda jednodušno pohvalila i nad izvanrednim ovim napredkom iskreno se veselila: imenito pako roditelji učenikah ronili su suze radosti niz namerskano lice, vidivši, kako su ih deca u nauku i znanju nadvisila.

Najposle su bila sva deca shodnimi knjigami, koje biaše g kapelan pribavio, nagradjena. - Sad je sledio najlepši prizor. Presvetli gosp. grof, izrazivši svoje zadovoljstvo nad ovim lepim napj´edkom, izvadi više belih škudah i nadari s njima učenike, da u buduće još bolje napreduju i da si potrebite knjige nabaviti mogu. - Ovim činom pokazao je jasno, da nije priatelj tmine i mraka, nego prosvete i nadpredka; da nespada medju one ljude, koji na jeziku nose liberalizam i narodnost, a delo im protivno svedoče. Kamo sreće, da dobijemo više takvih priateIjah prosvete, nebi onda puk horvatski u tmini neznanstva dugo tumarao.

„Svako delo samo sebe hvali," zato nam se suvišno čini progovoriti štogod na hvalu g. kapelana H.: napredak njegovih učenikah hvali ga više, nego što bi ga naše reci pohvalile. Samo ćemo napomenuti da je već učitelj pogodjen, a školska sgrada bit će do jeseni gotova - jer puk više nesumnja o korist škole. U ostalom gosp. H. obeća, da će još i u buduće školom upravljati, i tako se nadamo, da će nam za koju godinu veštih i razboritih gospodara othraniti. -

Najposle još navodimo, da je on sav onaj rezultat stekao, bez da se je dece šibom dotaknuo: tim je postigao, da su deca s radostju u školu hodila i da mu seje broj učenikah jednako umnožavao. Tu je najbolje oprovergnutje predsude, koju Često Čujemo, da je prosti naš puk glup i tupoglav: ima zaisto i u njem božanstvene iskre, nu do sada su ju ljudi gasili u mesto da ju uzpire - pa onda su još pitali: otkuda tolika tmina? -

Gradska knjižnica Dugo Selo